e-dukacija klijenata

U proleće 2005. nabujali Tamiš se izlio kao nikad u sto godina. Najteže su pogođena sela u opštinama Sečanj, Žitište, Bela Crkva i Plandište. Poplava je direktno uništila više od 15.000 hektara obradivog zemljišta. Najteže je bilo pogođeno selo Jaša Tomić, gde je poplava uništila oko 8000 hektara obradivog zemljišta i preko 250 kuća, dok je oko 800 kuća bilo pod vodom. Na sreću niko nije izgubio život, ali je više od 2000 ljudi evakuisano. U prvim danima nakon poplave, samo u ovom selu uginulo je preko 3000 svinja i 500 grla stoke. Aktuelni političari su odmah počeli da dolaze u posete postradalima i obećavali da će država učiniti sve da im pomogne i da obnovi oštećene objekte. Kada država obećava ovakve stvari to znači da će račun platiti svi poreski obveznici, jer država se najvećim delom finansira iz poreskih prihoda.
U leto 2005. je obala meksičkog zaliva pogođena uraganom Katrina, jednim od najrazornijih svih vremena (snage 5), koji je izazvao razaranja u Nju Orleansu i okolini, odnoseći oko 2000 života i izazivajući ogromnu materijalnu štetu. Naravno, i američke službe pomoći su odmah pritekle u pomoć postradalima, a i američki političari su se utrkivali u obećavanju pomoći. Konačne cifre ukupne direktne i indirektne štete od uragana Katrina se procenjuju na preko 100 milijardi dolara. Osiguravajuća društva su dve godine kasnije (avgust 2007) izjavila da je ukupna osigurana šteta iznosila 40,6 milijardi dolara. To je iznos koji su osiguravajuća platila za preko 1,7 miliona odštetnih zahteva (kuće, poslovni prostori, vozila). Pozitivno je rešeno 99% zahteva.
Uloga osiguravajućih društava je ono što čini bitnu razliku između prethodna dva primera, osim naravno razlike u intenzitetu i obimu razaranja. U našoj dominantoj kulturi (svesti, navikama) pojedinac je tradicionalno u velikoj meri ”zavistan” od države i društvene zajednice (što ne smatramo nužno potpuno negativnim). Ta „zavisnost“ za posledicu ima naviku da se država smatra mnogo odgovornijom za sve ono što se dešava pojedincu nego što je to uobičajeno u npr. Americi. Američka kultura potencira individualnu slobodu kao jednu od osnovnih životnih pretpostavki, ali uz tu slobodu podrazumeva se i pojedinačna odgovornost. Ovaj drugi detalj je ono što mnogi, koji spolja sa divljenjem posmatraju SAD, rado previđaju. Kada se desi nesreća, nepogoda, naše oči su uperene u državu i to šta će ona da uradi za nas. Ako bi nas neko upitao „a šta ste vi učinili da se sami pripremite za otklanjanje posledica nesreće“ piogledali bi ga popreko i smatrali da je pitanje cinično ili barem neumesno. U takvim trenucima na državu ne gledamo kao na neefikasni birokratski aparat, već očekujemo da nam ta ista država brzo izgradi uništenu kuću, popravi oštećeno vozilo, ne smatrajući da smo time u stvari ispostavili račun milionima drugih poreskih obveznika. Da smo na vreme sami osigurali svoju imovinu račun za nadoknadu štete bi platilo osiguravajuće društvo, a mi bi smo imali osećaj da smo sami uradili nešto za obezbeđenje sopstvene sigurnosti. Problem sa kojim se susreću osiguravajuća društva na srpskom tržištu je upravo vezan za sporo prihvatanje „novih“ proizvoda, pored onih (najčešće iz segmenta obaveznog osiguranja) na koje su se klijenti već navikli. Marketinške kampanje usmerene na određene tržišne segmente ne mogu da ostvare svoj puni efekat, jer se radi o naporu da se prodre kroz mnogo dublje slojeve kulturnih prepreka. Potrebno je sprovoditi mnogo širu i sveobuhvatniju aktivnost edukacije najšireg tržišta (kako individualnih tako i pravnih korisnika). Rezultati ovakve aktivnosti neće biti tako brzo vidljivi, kao u slučaju fokusiranih, vremenski ograničenih marketinških kampanja, ali će biti dugoročniji. Ovde više možemo govoriti o metodičnom izgrađivanju tržišta nego o njegovom „osvajanju“. Ko bude više uložio u izgradnju sa razlogom može da očekuje i da će najčešći kupci biti upravo oni koji su od njega naučili osnovne i napredne pojmove u oblasti osiguranja.

You may also like...

Vaš komentar

%d bloggers like this: