е-дукација клијената

У пролеће 2005. набујали Тамиш се излио као никад у сто година. Најтеже су погођена села у општинама Сечањ, Житиште, Бела Црква и Пландиште. Поплава је директно уништила више од 15.000 хектара обрадивог земљишта. Најтеже је било погођено село Јаша Томић, где је поплава уништила око 8000 хектара обрадивог земљишта и преко 250 кућа, док је око 800 кућа било под водом. На срећу нико није изгубио живот, али је више од 2000 људи евакуисано. У првим данима након поплаве, само у овом селу угинуло је преко 3000 свиња и 500 грла стоке. Актуелни политичари су одмах почели да долазе у посете пострадалима и обећавали да ће држава учинити све да им помогне и да обнови оштећене објекте. Када држава обећава овакве ствари то значи да ће рачун платити сви порески обвезници, јер држава се највећим делом финансира из пореских прихода.
У лето 2005. је обала мексичког залива погођена ураганом Катрина, једним од најразорнијих свих времена (снаге 5), који је изазвао разарања у Њу Орлеансу и околини, односећи око 2000 живота и изазивајући огромну материјалну штету. Наравно, и америчке службе помоћи су одмах притекле у помоћ пострадалима, а и амерички политичари су се утркивали у обећавању помоћи. Коначне цифре укупне директне и индиректне штете од урагана Катрина се процењују на преко 100 милијарди долара. Осигуравајућа друштва су две године касније (август 2007) изјавила да је укупна осигурана штета износила 40,6 милијарди долара. То је износ који су осигуравајућа платила за преко 1,7 милиона одштетних захтева (куће, пословни простори, возила). Позитивно је решено 99% захтева.
Улога осигуравајућих друштава је оно што чини битну разлику између претходна два примера, осим наравно разлике у интензитету и обиму разарања. У нашој доминантој култури (свести, навикама) појединац је традиционално у великој мери ”завистан” од државе и друштвене заједнице (што не сматрамо нужно потпуно негативним). Та „зависност“ за последицу има навику да се држава сматра много одговорнијом за све оно што се дешава појединцу него што је то уобичајено у нпр. Америци. Америчка култура потенцира индивидуалну слободу као једну од основних животних претпоставки, али уз ту слободу подразумева се и појединачна одговорност. Овај други детаљ је оно што многи, који споља са дивљењем посматрају САД, радо превиђају. Када се деси несрећа, непогода, наше очи су уперене у државу и то шта ће она да уради за нас. Ако би нас неко упитао „а шта сте ви учинили да се сами припремите за отклањање последица несреће“ пиогледали би га попреко и сматрали да је питање цинично или барем неумесно. У таквим тренуцима на државу не гледамо као на неефикасни бирократски апарат, већ очекујемо да нам та иста држава брзо изгради уништену кућу, поправи оштећено возило, не сматрајући да смо тиме у ствари испоставили рачун милионима других пореских обвезника. Да смо на време сами осигурали своју имовину рачун за надокнаду штете би платило осигуравајуће друштво, а ми би смо имали осећај да смо сами урадили нешто за обезбеђење сопствене сигурности. Проблем са којим се сусрећу осигуравајућа друштва на српском тржишту је управо везан за споро прихватање „нових“ производа, поред оних (најчешће из сегмента обавезног осигурања) на које су се клијенти већ навикли. Маркетиншке кампање усмерене на одређене тржишне сегменте не могу да остваре свој пуни ефекат, јер се ради о напору да се продре кроз много дубље слојеве културних препрека. Потребно је спроводити много ширу и свеобухватнију активност едукације најширег тржишта (како индивидуалних тако и правних корисника). Резултати овакве активности неће бити тако брзо видљиви, као у случају фокусираних, временски ограничених маркетиншких кампања, али ће бити дугорочнији. Овде више можемо говорити о методичном изграђивању тржишта него о његовом „освајању“. Ко буде више уложио у изградњу са разлогом може да очекује и да ће најчешћи купци бити управо они који су од њега научили основне и напредне појмове у области осигурања.

You may also like...