Познајете ли Фредија Стаура?
Шта су нове опасности
Већ смо се навикли на реалност да је Интернет веома опасно место. Сваки дан смо засипани стотинама нежељених порука у којима нам се нуди исплата наследства од покојника које никада нисмо познавали (из земаља које никада нисмо посетили), или прве награде на лутрији за коју никада нисмо уплатили тикет. Научили смо (мада понекад и то заборавимо) да пажљиво погледамо пре него што кликнемо на понуђене линкове – јер нас они често неће одвести тамо где нам се каже већ где је “линковано”. Има ли онда потребе за неким посебним, новим мерама опреза у коришћењу друштвених мрежа на Интернету, у односу на коришћење осталих Интернет сервиса? Свака од ових мрежа окупља чланове који имају нека посебна, заједничка, интересовања. Било да се ради о најширем повезивању са другим људима у вашем животу (Фејсбук), или само о професионалном (ЛинкедИн), или о размени информација у врло краткој форми (Твитер) – увек постоји једна заједничка нит која повезује чланове одређене мреже. Чим постоји заједничка основа за окупљање неке друштвене групе већи је степен поверења које међу собом имају чланови групе. То наравно омогућава да се комуникација међу њима лакше обавља, али због тога је и опрезност у међусобној комуникацији мања. Међусобна повезаност свих чланова групе погодује брзом (често и несвесном) ширењу добијених информација. Тога су свесни и они који желе да злоупотребе механизам повезивања унутар групе и већ су се појавиле нове врсте малваре-а (малициоус софтвер – најчешће вируси или разне фишинг шеме). Тако су многи
који су примили поруку од “пријатеља” који их позива да погледа неки садржај унутар мреже, у поруци која изгледа као да је сасвим легитимна, у ствари кликом на понуђени линк уместо на уобичајено одредиште унутар своје групе у друштвеној мрежи отишли на сасвим друге сајтове – који на први поглед личе на легитимни сајт, а у ствари су клопка у којој ћете оставити најмање ваше корисничко име и шифру, а можда зарадити и неки вирус који ћете несвесно проследити свим вашим пријатељима. Са порастом броја чланова друштвених мрежа (Фејсбук их има 300 милиона, од чега милион у Србији) расте и њихова привлачност за све оне који би да злоупотребе овај феномен. Велике друштвене мреже, као што је Фејсбук, представљају највеће познате “картотеке” личних података на свету. Али, ако вам то није довољно застрашујуће, имајте на уму да суштину вашег “постојања” на друштвеној мрежи не чини само пасивни скуп података у бази већ и све ваше активности које обављате на мрежи и које остављају траг који може да траје неограничено. Ко заиста има контролу над овим подацима? Ако пожелите да обришете свој профил, то не значи да ћете моћи да обришете и све оне коментаре које сте оставили на профилима других чланова мреже, или које су они сами преузели. А ако пожелите да поново реактивирате ваш налог на некој од друштвених мрежа то можете да урадите једним кликом. Шта то значи? Где су били ваши подаци које сте претходно “обрисали”? Зашто нису заиста и обрисани већ очигледно само деактивирани? Зато је врло пожељно упознати се са правилима коришћења друштвених мрежа. Пример Фејсбука је врло поучан. У Члану 2. став 1. за почетак дајете Фејсбук-у сва права на сав материјал који ћете поставити (текстови, фотографије, видео записи) и то важи све док не обришете ваш налог осим ако други чланови мреже нису преузели неки од тих садржаја (а што се најчешће и ради) и ако га и они носи обрисали са својих профила. У ставу 2. истог члана се каже да и садржај који је обрисан (и више није јавно доступан другим члановима мреже) и даље може да постоји у бацкуп копијама података “разуман период времена”.
