Живите здраво, будите безбедни и лајкујте наш Фан пејџ

Да није све увек овако идилично на Facebook-у на својој кожи је осетила Натали Бланшард, 29-годишња канађанка која живи у Бромонту, Квебек и ради за ИБМ. Због дијагностиковане клиничке депресије налазила се на дуготрајном боловању (годину и по дана), а трошкове је покривало њено осигурање Манулифе. У јесен 2009 чекови њеног осигурања су престали да стижу и она је позвала осигуравајућу компанију да провери о чему се ради. Одговор је био да је даља исплата надокнаде њеног боловања обуставља зато што осигуравајућа компанија сматра да она више не задовољава критеријуме за боловање, поред осталог и због тога што су на њеном Facebook профилу појавиле слике на којима је она на плажи и на прослави рођендана у ноћном клубу, насмејана и расположена. Натали је покренула тужбу против осигуравајућег друштва, наводећи да јој је доктор преписао да, као део лечења, покуша да се опусти одласцима на летовање и изласцима. Врло брзо је Наталин случај доспео на насловне стране водећих медија и покренула се широка јавна дискусија о томе да ли је осигуравајуће друштво исправно поступило, али и да ли је Натали била свесна да је свака информација коју о себи постави он-лине доступна и ширем кругу од њених Facebook пријатеља. Манулифе је у писаној изјави кратко одговорио да одлуку нису донели само на основу Facebook статуса . Очигледно је да суштина контроверзе у овом случају није била око тога какво је заиста здравствено стање Натали Бланшард, већ што је информација за коју је она мислила да је приватна (како она каже – видљива само њеним “пријатељима” на Facebook-у) искоришћена од стране агента осигуравајућег друштва за оцену њеног здравственог стања. И до сада су осигуравајућа друштва користила све расположиве податке о клијентима (како личне податке, тако и резултате демографских истраживања) како би формирале своју услугу на оптималан начин. Коришћење друштвених мрежа за овакву анализу није ништа суштински ново – природно је да осигуравајуће друштво жели да има што потпунију слику о животним навикама осигураника, јер на висину премије утичу све околности које могу да утичу на вероватноћу настанка услова за реализацију осигурања. Подаци које сами клијенти учине јавним не могу да се заобиђу у оваквим анализама, али начин њихове употребе може да буде предмет контроверзе.

 Проблем је у томе што највећи број чланова друштвених мрежа није свестан следећих чињеница:

• Приватност суштински не постоји у виртуелном свету,
• Ваши подаци нису само ваши – приступање некој друштвеној мрежи често значи и експлицитно одрицање права на податке који се налазе у вашем профилу,
• Корисници најчешће нису свесни ко све и колико често гледа њихов профил? Натали Бланшард очигледно није била свесна ове чињенице.
• Интернет памти неограничено дуго – једном објављени подаци могу бити у целини или делом пренети и на било које другу виртуелну локацију, тако да брисање вашег профила не значи и стварно уклањање свих података са Интернета
• Ако желите заиста да у највећој мери заштитите вашу приватност – немојте уопште да отварате профиле на друштвеним мрежама, а за стварну “невидљивост” у данашњем свету извадите и батерију из вашег мобилног телефона!

Сва ова упозорења неће никога заиста одвратити од коришћења модерних комуникационих технологија јер Интернет је, као и мобилна комуникација, потреба која је данас императив напретка, па чак и опстанка у глобализованом свету. Како онда да осигуравајуће друштво наступи у виртуелном свету тако да искористи све предности нових технологија, задржи однос поверења са својим клијентима и унапреди квалитет својих услуга? Сваки пут када се избегне злоупотреба осигурања осигуравајуће друштво не повећава само своју профитабилност, већ рационалнијим пословањем омогућава квалитетнију услугу великој већини корисника који услуге осигурања користе у доброј намери. Али, како избећи да се имиџ “лошег полицајца” поистовети са вашом жељеном тржишном позицијом?