Грађанско новинарство и грађански активизам

Роберт Гибс, секретар за медије Беле Куће (на Твитеру има налог @PressSec који прати преко 140 хиљада корисника ове друштвене мреже) је у свом обраћању медијима поводом демонстрација у Египту, чак шест пута поменуо друштвене мреже на Интернету. Оно што је било посебно уочљиво је да је приступ
gradjansko_novinarstvoдруштвеним мрежама на Интернету означио као основно људско право. Истраживање светске службе ББЦ-а из марта 2010 је показало да 79% испитаника из 26 земаља приступ Интернету већ сматра основним људским правом. У виртуелном свету приступ друштвеним мрежама на Интернету може да се упореди са слободом окупљања у физичком свету, мада циници вероватно не би пропустили да напомену да су данашње друштвене мреже у ствари приватне и профитне, а уз то и углавном америчке компаније. Без обзира какви били мотиви оних који граде и одржавају хардверску и софтверску инфраструктуру на којој почивају ови антички тргови виртуелног света, чињеница је да милиони људи желе да изађу на те тргове и међусобно комуницирају. Прецизније – крајем јануара 2011 то је 600 милиона чланова Фејсбук мреже, 175 милиона регистрованих корисника Твитер сервиса, као и 80 милиона професионалаца на ЛинкедИн-у (ова последња цифра одговара укупном становништву Египта). Јавни протести у Египту, крајем јануара 2011, су, после сличних догађања у Тунису, још једном показали колику улогу данас имају Интернет технологије у припреми и самом извођењу друштвених акција великих размера. До истог закључка су несумњиво дошле и египатске власти, тако да ће 28.јануар остати забележен у историји Интернета као још један, претежно успешан, покушај да се цела земља искључи са светске мреже, с тим што ће сви аспекти тоталног “виртуелног замрачења” једне државе тек бити анализирани из више углова. Интернет је створен по наруџбини америчке војске, са циљем да се створи телекомуникациона структура довољно флексибилна да издржи вишеструке атомске ударе. Како је онда било могуће да се тако лако скоро потпуно “замрачи” египатско виртуелно небо? Да ли председник или премијер имају у свом кабинету црвено дугме? Одговор је једноставан – држава је наложила неколицини највећих провајдера (који преко својих веза снабдевају Интернетом све мање провајдере, повезане на њих) да искључе приступ Интернету. Као што на глобалном нивоу десетак провајдера првог нивоа снабдева Интернет саобраћајем све остале провајдере, тако и у свакој земљи мањи број провајдера са међународним интерконекцијама снабдева Интернет саобраћајем своје потпровајдерима и мрежа се грана све до вашег кућног кабловског, ADSL или dial-up модема. У Србији је РАТЕЛ до краја јануара 2011. издао 252 одобрења за пружање Интернет услуга, али нема ни десетак Интернет провајдера који имају уговоре о међународној интерконекцији и који у ствари доводе Интернет у Србију, док остали купују Интернет саобраћај од надпровајдера да би сервисирали крајње кориснике – пословне и резиденцијалне. Да би сте обуставили Интернет саобраћај у некој земљи не морате да искључите сваког Интернет провајдера – само неколико оних код којих се снабдевају сви остали. Само искључење уопште не значи да се обуставља снабдевање струјом комуникационих уређаја – уместо тога се софтверски модификују одговарајуће адресне табеле и корисници одједном не могу да користе Интернет сервисе, а остали учесници у међународном Интернет саобраћају не морају да трпе последице. А то је тачно оно што се десило у Египту, који је најважније телекомуникационо чвориште за Африку и Блиски Исток, са најбољом комуникационом инфраструктуром у Африци и Интернет пенетрацијом од око 30% међу становништвом од 80 милиона. Међутим, ни потпуним блокирањем Интернет сервиса није могуће зауставити проток информација, поготову ако се активно укључе бројни помагачи из иностранства – ако појам “иностранство” уопште више има уобичајени смисао у виртуелном свету, који је наше глобално село свео на мало двориште у коме се можда сви још увек не познају, али могу да међусобно комуницирају без ограничења.

You may also like...