Узимала Давала, или…..

 Присетимо се како је деведесетих година једна од рекламних порука која је ушла у свакодневни говор била “Бизнис, али ФЕР”. Шта је то што је условило да је пожељно да се уз страну реч “Бизнис” поручи да је наш бизнис ипак фер, зар се то не подразумева? Може ли “бизнис” уопште да не буде фер? А, ако није фер да ли је уопште “бизнис”? Немојмо одмах да се обрушимо на “деведесете” као на извор свих зала, због којег и данас трпимо последице. Сетимо се ранијих деценија (којих се данас многи сећају са сетом) – шездесетих и седамдесетих “бизнис” је био забрањено воће – прилепити некоме етикету технократе је значило назадовање у каријери, или потпуни прекид исте, уз наставак неколико степеница ниже у друштвеној хијерархији. Као и свако забрањено воће и “бизнис” је био привлачан – ако нисте могли да добијете неки производ или услугу по “нормалној” (дакле субвенционисаној) цени, отишли би сте код “приватника” (још једна магична реч из тог периода, касније замењена са “бизнисмен”) и све би било завршено брзо, ефикасно, мада најчешће по вишој цени. “Државни посао” (као и посао са државом) је био симбол сигурности и предвидивости у сваком погледу, било да сте запослени у “државној служби” или да сте корисник не баш увек високог квалитета услуге. О томе колико се у свом пословању нека “државна” или “приватна” фирма држи високих етичких принципа и није било пуно речи. О првима зато што су били дати и непроменљиви (све жалбе су пословично упућивање на, ни криву ни дужну, “управу водовода”) а што се тиче приватног “бизнис” сектора, ту се подразумевало да су погодности које можете да добијете вероватно последица неког моралног компромиса, ако ништа друго а онда зато што је приватна иницијатива у највећој мери профитно мотивисана, а то је само по себи било грешно. Шта се од тада толико променило у нашим вредносним ставовима и пословној пракси, да су етички принципи у пословању постали не само морални императив, већ и важна компонента конкурентске способности организације?
Иако изгледа да се данас много више говори и пише о пословању заснованом на етичким принципима, то није новост за оне који су своју организациону културу градили са идејом да буду присутни на тржишту онолико дуго колико клијенти буду веровали у њихове пословне принципе. Тако је Texas Instruments увео за своје запослене програм обуке под називом “Доношење одлука у Новом Texas Instruments-у”. Сви запослени, још од 1961., добијају књижицу са насловом “Вредности и Етика у Texas Instruments-у”, у којој последња страна може лако да се исцепа и стално носи у џепу, на којој је одштампано неколико питања која запосленима могу да послуже као етички тест и помоћ у доношењу свакодневних одлука:

  • Да ли је легално?
  • Да ли је у складу са нашим вредностима?
  • Ако то урадите, да ли ћете се осећати лоше?
  • Како би изгледало ако буде објављено у новинама?
  • Ако знате да је погрешно, немојте то да урадите!
  • Ако нисте сигурни – питајте.
  • Питајте све док не добијете одговор.

Дуготрајна посвећеност принципима корпоративне одговорности је редовно изложена суду јавности, тако да на веб сајту Texas Instruments-а можемо да видимо Извештај корпоративног грађанина за 2009 , који представља допунски документ уз годишњи финансијски извештај, што је још један доказ значаја који се придаје пословању заснованом на етичким принципима.

You may also like...