Телеком- продаја

Значи није проблем у структури власништва, већ у (не)постојању тржишног окружења. Део Телекома Србија а.д. који је изложен тржишној утакмици (мобилни оператор мт:с), у којој свакодневно мора да парира изазовима два друга оператора мобилне телефоније (Теленор и ВИП Мобајл) је ефикаснији зато што кориснике може да придобије једино добрим односом квалитета и цене пружене услуге.
Други разлог за неефикасно пословање можемо да видимо у изјави Александра Влаховића, бившег министра за приватизацију:
“Гостујући у Утиску недеље бивши министар за приватизацију и посланик ДС-а у Скупштини Србије Александар Влаховић изјавио је да је један од разлога што би ‘”Телеком” требало приватизовати и то што ће на тај начин бити спречено да се том компанијом партијски управља. Не постоји једна јасна стратегија развоја јер се стратегија мења са сваком новом влашћу, констатовао је Влаховић”.
Изјава г. Влаховића има додатну тежину јер је износи човек који је у једном периоду био у врху политичких структура и то баш у делу који се бавио приватизацијом. Ако власт није у стању да ради у општедруштвеном интересу, онда је боље да неки други власник преузме предузеће, јер се надамо да ће страна фирма управљати рационалније.
Али, можда постоји и друго решење. Уместо да доведемо страног власника, зашто не би смо довели страни менаџмент, па уместо да продајемо фирму странцима, купимо неколико врхунских страних менаџера, платимо их колико вреде на међународном тржишту (ма колико то била горка пилула нашим наслеђеним симпатијама ка једнакости у нераду, некада званом “уравниловка”), одредимо стратешки оквир у коме ће да раде и конкретне циљеве које морају да постигну, а онда одрешене руке да сами оформе менаџерске и стручне тимове. У XIII веку деспот Ђурђе је доводио Саске рударе, који су утицали не само на успешно и ефикасно пословање српских рудника, него су донели и неке друге навике и обичаје (као што је нпр. градски живот ). Данас, уместо Саса, београдска фирма “Контаго” доводи рударе из Македоније да раде у руднику олова, цинка и сребра код Горњег Милановца . А о уделу страних играча и тренера у нашим спортским клубовима не треба много трошити речи.
Да ли је профитабилност једини критеријум по коме ћемо мерити сврсисходност доминантног телекомуникационог оператора? До профита се краткорочно може доћи на разне начине, а не само улагањима. Смањење трошкова отпуштањем радника и смањењем улагања је опробани начин да се без креативног напора дође до профита, барем у кратком временском периоду. Претпоставка је да нови (страни) власник има здрав интерес да своје улагање поврати и дугорочно обезбеди, а последица је да ће у сваком случају допринети неопходном развоју телекомуникација у Србији, те да ће се понашати рационално. Оно што је рационално за једног од највећих телекомуникационих оператора у Европи, не мора обавезно да буде рационално и за наше друштво. Наша перцепција развоја је последица наше жеље за напретком и циљева које смо поставили (или је требало да поставимо), али за једног од највећих европских телекомуникационих оператора наше тржиште је само коцкица у мозаику који он слаже унутар концепције сопственог развоја. Наивно је веровати да се те две концепције идеално поклапају и да ће све оно што нови власник сматра добрим за себе, истовремено бити и на добробит нашег друштва. Што се тиче претпостављене веће рационалности приватног власника уместо државног – погледајмо светску финансијску сцену у последње две године – ко је био нерационалан (до границе криминалног нехата и отвореног лоповлука) а ко је морао да спашава приватне инвеститоре од пропасти за коју се сматрало да би имала погубне ефекте по друштвено ткиво. Многи сматрају да је тим “спашавањем” оних који су “превелики да пропадну” нанета већа дугорочна штета по светску економију и друштвено-политичке поретке великог броја земаља. А што ћемо имати прилику да проверимо (и на сопственој кожи) у следећих пар година.