Грађанско новинарство и грађански активизам
Инвентивност Интернет посленика, као и корисника, која се увек појачава у кризним тренуцима, нам је донела неочекивана нова/стара решења. Организација Телекомикс је објавила упутство на којим фреквенцијама из Египта могу да се шаљу поруке користећи заборављене аматерске радио-станице, а онда ће их анонимни добровољци прослеђивати преко друштвених мрежа. Корак даље су отишли Гугл, Твитер и компанија SayNow (иначе најновија Гугл-ова куповина у Пало Алто технолошком дућану). Гугл је објавио на свом званичном блогу информацију/упутство о новој услузи – позивом на објављене телефонске бројеве оставља се порука (може и на арапском) која се затим шаље преко Твитер сервиса, уз додавање ознаке #египат (хаштаг – # испред појма помаже Твитер корисницима да лакше групишу и пронађу поруке по темама). Постоји и реверзна услуга , помоћу које може да се чује оригинална порука за сваку послату тwеет поруку. Потпуним укидањем Интернет услуга домаћи корисници су онемогућени да комуницирају међусобно, а што је још битније битно је смањена њихова могућност за самоорганизовање коришћењем друштвених мрежа. Међутим, када једном укинете Интернет за све, онда сте га укинули и себи. Као што египатски корисници нису могли да виде шта свет јавља о догађањима у њиховој земљи, а врло тешко да сами јављају о догађањима са лица места, исто тако и званични државни органи нису могли да у виртуелном свету представљају своје виђење текућих догађаја. Интернет је већ постао кључни део инфраструктуре модерног друштва. Што је нека земља технолошки развијенија, тим је више и економски (а и политички) зависна од непрекидног функционисања свих Интернет сервиса. Комбинација економског и спољнополитичког фактора је сигурно пресудила да у Египту тотално искључење Интернета није потрајало дуже од пет дана, а поновно укључење је одмах пропраћено бујицом информација египатских корисника на популарним друштвеним мрежама.
Када је у лето 2009. “Веб 2.0” званично уведен у речник као јубиларна, милионита реч у енглеском језику, у свету штампаних медија су се водиле дискусије о томе да ли је дошао крај новинарства, какво смо познавали. Повод за узнемирење је био драстичан пад продаје свих штампаних издања, а нарочито дневних новина, а самим тим и пад продаје огласног простора и прихода од оглашивача. Сами штампани медији су покретали он-лине издања својих штампаних верзија и у почетку је то био само “модерни” додатак уобичајеним медијским активностима. Временом су он-лине издања покривала све више садржаја, уводећи и нове врсте услуга – па сада дневни лист у свом он-лине издању има и галерије фотографија које никада не би могле да “стану” у штампано издање, као и видео материјале, чиме се покривају и они медијски канали који су до скора били резервисани искључиво за тв станице. Скоковити раст броадбанд Интернет корисника, који могу да користе медијски богатије сервисе, је довео до тога да продаја/приходи од штампаних издања почну да опадају веома брзо. То је био само део “проблема” који изазивају нелагоду у професионалним медијским круговима. Све до појаве Интернета медијско искуство примаоца је било скоро искључиво конзументски оријентисано – са повременим изузецима као што су “писма уредништву”. Радио и телевизија су били скоро потпуно недоступни за било какав вид личне реакције. Првих 10-ак година Интернета појединци су били више оријентисани на конзумирање понуђених садржаја, него на стварање и пласирање сопственог. Поред повећања пенетрације широкопојасног Интернета појава нових (бесплатних) алата и окружења која су омогућавала врло лако он-лине постављање оригиналног садржаја (текст, аудио, видео) су нагло преокренули ситуацију, бар на први поглед. Званични медијски портали су отворили своје он-лине странице за коментаре читалаца/гледалаца, опонашајући некадашња “писма читалаца” – с тим што је сада заиста свако могао да постави своје мишљење/оцену/предлог – штампани простор више није био ограничење. Некадашњи пасивни конзумент је сада “наоружан” алатима који му омогућавају да сам јавно искаже своје мишљење, не молећи никога за делић дигиталног медијског простора, који у све већој мери постаје и најважниј извор информисања за све већи број људи.
